О књизи: 2020 / Сабина Шпилрајн је једна од првих жена психоаналитичара. Године 1904, са 18 година, ушла је у психијатријску клинику у Цириху, где је упознала младог доктора Карла Густава Јунга, који је годину дана лечио њену психозу. У то време се верује да је почела њихова љубавна веза, која је трајала око 7 година. У јуну 1905, након отпуштања са клинике, уписала је Медицински факултет Универзитета у Цириху, који је дипломирала 1911, са тезом о шизофренији, коју је Јунг користио за своја истраживања 1912. године. Шпилрајн тврди да луди људи избегавају секс јер је у њиховим умовима повезан са страхом од пропадања. У контакту са другим, плаше се да не изгубе себе, да се растворе у свом партнеру. Стога, по њеном мишљењу, шизофренични пацијент формира заблуду у којој одбацује чињеницу разлике међу половима и ствара замену за стварну интеракцију међу половима фантастичним односима. Тема губитка себе коју је покренула Шпилрајнова изазвала је велики одјек у аналитичкој заједници и постала централна у свим њеним каснијим истраживањима. Она говори о себи и својим пацијентима на страницама ове књиге..